Снага и ведрина Дејане Бачко

Ко не зна Дејану Бачко?! Мувала се по ходницима док је ишла у нашу школу, вечито насмејана, а сви смо је знали као какву легенду – она црта ногама. За њу не важи онај прекор како то пишеш / црташ као ногама!? Јер, она ногом прелепо црта и слика. Имала сам среће да сам је упознала чим сам кренула у школу јер смо ишле код исте учитељице, само смо различита генерација. Долазила је код учитељице и задевала нас прваке. Не сећам се кад сам је први пут видела, што значи да ме Дејана ничим није изненадила. Највише и најбоље се сећам нашег одласка у њен атеље. Ми смо били треће, а Дејана седми разред.

Данас више нисам првак, а Дејана је већ завршила нашу школу и уписала Средњу уметничку школу „Богдан Шупут“ у Новом Саду. То је био повод да покушамо да се сретнемо у њеној старој школи и питамо је како се снашла у новој школи, новој средини и другом граду. Покушај уговарања састанка са Дејаном је био права мала потера јер она има много другачији живот од већине младих и деце. Осим школе, у њене готово свакодневне обавезе спадају и часови сликања, тако да је стално заузета. Уз то, као и сваки уметник, те губи мобилни мобилни телефон, те заборавила број, па је нисмо могли лако добити ни путем телефона. Отгело се договарање све до краја школске године. На дан када њена школа има пријемни за упис у ту школу, имала је слободан дан и дошла је у нашу школу кад сам је интервјуисала. Чим је ушла, целу библиотеку испунила је својим осмехом. Није хтела да се слика убеђена да јој фризура није одговарајућа. После је попустила, ваљда кад је видела да ни наше нису много боље.

Дејана и Тара током разговора

Да ли ти се допада у новој школи?

Дејана: Средња школа је одлична. У њој постоје две зграде, стара и нова. У новој згради су кабинети за цртање.

Да ли су те пријатељи брзо прихватили и да ли је било пуно времена потребно за то?

Дејана: Пијатељи су ме брзо прихватили. Са свима сам блиска. Најбољи друг ми је Срки, највише се дружи са мном. Духовит је, насмејан, дружељибив, а и талентован је. Друштво ми је разноврсно. Волим и лепо се слажем са Теодором, која не чује јер јој је оштећен слух. И она је сликарски веома талентована. Једна Катарина и она ми много помажу.

Да ли ти је у школи прилагођен начин рада (специјална клупа) као у нашој
школи?

Дејана: Начин рада сам прилагодила као и овде. Имам свој сточић, али га не користим толико често. Пријатељи ми га преносе из кабинета у кабинет, али на њему само пишем.

Да ли ти недостаје основна школа?

Дејана: Да. Памтим је у добром светлу и радо је се сећам.

Пошто је средња школа сигурно захтевнија од основне, да ли си занемарила свој атеље због тога?

Дејана: Средња школа није толико сложенија и тежа. Не радимо баш толико много. Наставници стручних предмета (цртање, сликање, историја уметности и теорија форме) су углавном строжи. Нисам занемарила атеље, кад год имам времена идем у њега после школе. Више немам свој стари атеље, сада идем код Кове Козоморе на часове сликања, и тамо држим боје и радове.

Колико ти средња школа помаже да развијеш свој таленат?

Дејана: Да развијем таленат највише ми је помогла Ковиљка Козомора (Кова) и њени приватни часови. Од ранијег наставника сликања прешла сам код ње кад је овај имао незгоду пред мој пријемни, а мени је било неопходна вежба. То се показало као добро јер ми Кова потпуно одговара.

 Ко ти се од наставника највише посветио?

Дејана: Највише су ми се посветили разредни Драган Војводић (цртање и сликање), увесељава ме професорица географије, а дарга ми је и професорица хемије Афродита.

У чему се састојао твој пријемни за упис у средњу школу?

Дејана: За пријемни смо имали цртање, сликање и вајање. Спремала ме је Кова. Рекли су ми да ћу бити ослобођена вајања, али се то није десило, па сам ипак вајала. Вајала сам ногама и за вајање, разумљиво, добила најмање поена. Најбоље сам сликала тако да судије нису поверовале да је то дечији рад.

Које стручне предмете имаш?

Дејана: Цртање, сликање, историја уметности и теорија форме.

Да ли имаш неке планове за будућност?

Дејана: Желим да упишем ликовну академију.Планирамо да се преселимо у Нови Сад због моје школе, иако ми путовање засада није напорно…

Као и увек, Дејана је била је опуштена, весела и искрена. Види се да се снашла у новој школи и да јој је лепо. Као и свој деци, задржавала се на комичним детаљима из школе, али је била толико паметна и лојална да нас замоли да не пишемо те ситне, дечије трачеве наставника и школе. Али, зато је као прави профеионалац и медијска личност захтевала да пре објављивања овог интревјуа, она погледа све и одобри. То је још један доказ да се иза њене младости и привидне неозбиљности крије и зрелост и опрез. Чим је погледала овај прилог, ми смо га објавили. Њој желимо много среће у даљој каријери. И надамо се да ће каткат навратити у школу било да узме лектиру, било да посети учитељицу… Као и увек, унеће ведрину у целу школу. А ако и заборави своју осовну школу, једна слика Светог Саве, коју је поклонила нашој школи, увек ће нас подсећати на њу. Дејанин Свети Сава, коме је дала детињи и чист израз, не одузимајући му унутрашњу снагу, смеши се са зида школског ходника и уноси наду и ведрину, баш као и Дејана.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s