Говор детета

Предиван говор. Само је тужно када деца дају упозорења одраслима на човечанску карастрофу.

Гоца Поганчев

(Знам да сам искочила из задатих оквира и тема, али ми се говор јако свидео.)

Advertisements

Некада и сада…

Oвако је некада изгледала околина и улица у којој се налази наша школа.

Зграда саме школе је заклоњена, и не види се од дрвореда (баш штета што тог дрвореда нема и данас ).

Овим путем се захваљујем породици Радовановић, која је послала слику из свог приватног албума.

Позивам све који поседују слике некадашње школе да нам се јаве, или пошаљу слику на    pgoca7@gmail.com    .

Поганчев Гордана

Физичко, техничко и још по нешто…

Физичко, техничко и још по нешто…


Кажу  да  се  неке  ствари  никада  не  мењају. Не  изгубе  на  лепоти , шарму , елеганцији  оној  префињеној  естетици  коју  само  ми  осећамо , ми  који смо пре  више од  33 године завршили  једно  поглавље живота ,  безбрижног детињства, младости… Да, то  је  време  основне  школе. Много  тога  остало је заборављено ,  заробљено  у  нашим мислима , у  нашим  пожутелим свескама које су већ деценијама давно изгубљене по таванима старих декиних и бакиних кућерака.

Када ме је пре неколико дана супруга замолила да напишем неколико редака о сећањима на своју стару школу у којој сам завршио своје основно образовање, и да овим путем упоредимо све оно како је то некада било са оним како је то сада, не могу а да не скријем    плиму веома  снажних  емоција , које  су просто нагрнуле , онако без контроле потпуно  ме  обузевши , и  на  један више  него диван  начин вратиле у машту  најбезбрижнијег  времена  на свету.

Питали су ме шта је то другачије данас, у односу на време које је далеко иза нас, наравно време везано за моју основну школу , и дане проведене у школским клупама. Вероватно бих могао о томе говорити данима, али оно чега се радо сећам и оно што је оставило у мени готово неизбрисива дубока сећања су две предивне приче.

Прва је прча о часовима физичког васпитања.  Као и сви дечаци и ми смо највише од свих предмета волели часове физичког. Наша тадашња школа није имала салу за физичко (као уосталом ни данашња),  тако да смо наставу изводили када, је то наравно време дозвољавало, у оближњем паркићу поред школе. За време одмора, непосредно пред часове физичког, облачили би се у учионици, у спортску опрему која је морала бити једнообразна, (беле атлетске мајице, и плави шорцићи). Како смо само журили са облачењем опреме, и онда онако дечијим трком, уз вриску и галаму што брже до парка где би са нестрпљењем чекали појављивање наставника. Парк је био пун зеленила – за разлику од данас. Оивичен густом живицом, тако да смо тамо били прилично сигурни. Нико није могао да истрчи на улицу или пут. Чини ми се да смо тамо били најсрећнији. После неколико кругова лаганог трчкарања, и несто мало вежби загревања, долазило је оно најбоље. Наставник би нас поделио у две екипе, дао лопту, и чаролија је могла да почне. Наравно, та чаролија за нас дечачиће имала је име. Био је то „ФУДБАЛ“ .  Наредних пола сата за нас би прошло као секунда, као трен али толико лепа да смо често каснили на следећи час, иако смо знали да ћемо због тога бити укорени, и неретко казњавани, али кога је за то било брига. Чаролија је трајала и нико од нас није желео да иста престане. И данас после толико година, када затворим очи, и препустим се тим дивним сећањима на наше детињство, слике које се непрестано смењују су толико јасне као да се за све ово време нисмо померили ни корак. Као да та дивна чаролија и даље траје. А можда је и стварно тако.

Друга прича је такође нешто чега се увек радо сећам и наравно говорим о томе. Нешто чега су данашње генерације лишене, и нешто што не видим ни код моје ћерке, која  данас похађа исту ту  Основну Школу. Можда ће вам то изгледати смешно, али ради се заправо о  „УЖИНИ“.  У данашњем времену свих тих лепих , младих и мршавих, пре би се могло рећи премршавих глумица, манекенки, лица са тв екрана, просто је немогуће убедити децу ( поготово женску) како је ужина заиста важна и како се између часова мора нешто и  презалогајити. Такви и слични проблеми нас заиста нису мучили. Уосталом, чини ми се да смо у односу на ове данашње и били мало пунији, ваљда је то зато, што смо сви имали петице из ужине, и у прилог ове тезе иде и ова моја следећа, веома занимљива, прича.

На простору на којем се сада налази новонаправљена зграда у чијем су саставу 4 учинонице, свлачионица и нова библиотека некада се давно у моје време налазила једна потпуно ружна, трошна учионица. Она је некако била дужа него остале.  На прозорима су биле гвоздене решетке, тако да је све скупа изгледало као неки стари затвор. Чак је и боја спољашних зидова некако одударала од боје шолске фасаде. То је била учоница у којој се одржавала настава за опште-техничко образовање      . Она је била       издвојена од осталих учионица које су биле у саставу школске зграде.        Вероватно  зато што је тек касније изградјена.Међутим, колико год да је споља изгледала ружно и сиво, унутар те исте прострорије дешавале су се веома лепе ствари. Тамо смо ѕа разлику од све остале наставе једино могли да стално нешто куцкамо, сецемо, сецкамо , мајсторишемо и готово сви смо са истим усхићењем чекали часове опште техничнког образовања. О овоме вам говорим само онако успут, у ствари нисам о томе ни хтео да вам причам, али када сам се већ сетио зашто и не?

Него да се ја вратим мало на тему.

У продужетку   просторије, готово на самом улазу у школу, који  се данас  налази на том истом месту-саграђена је мала кућица.Не више  од 10 квадрата, са дрвеним вратима,великим прорезом који је личио на ограоман прозор, али без стакала. То је кућица коју смо сви заједно највише волели. Ми смо је од миља прозвали „СЛАТКА  КУЋА“. Свакога дана, непосредно пред велики одмор стизао би велики комби који би се паркирао тачно испред улаза у шклолу и неки чика и тета у белим кецељама и капама износили би огромне тацне препуне „ВРУЋИХ“,  „ВЕЛИКИХ“  ,   „РУМЕНИХ“  , „МИРИШЉАВИХ“   „КРОФНИ“.      И свакога дана без разлике да ли је било хладно или топло , кишовито или сунчано или је дувао неки јак ветар, увек у исто време комби је стизао готово са филигрантском прецизношцу и из њега би излазио препознатљив мирис кој се ширио од почетка, па све до краја улице. За тили час после звука школског звона испред слатке кућице налазиле су се хиљаде и хиљаде деце, (бар се мени тако тада чинило)  која су се фанатичном енергијом пробијала до чике или тете да би купили једну или две крофне. Оно сто је за нас мале био увек проблем био је то што се као мали  нисмо моглли увек пробити и на наше велико разошарење остајали бисмо без плена. Посто се та одвратна ситуација понављала из дана у дан. Нешто се морало смишљати. И тада сам, као професоф Балтазар смислио генијално решење на које сам и дан данас веома поносан. У договору са неколико мојих најбољих другара из разреда наизменично би свако од нас непосредно пред сам крај часа тражио неке потпуно нереалне изговоре – типа : нешто нас боли стомак, морамо у тоалет , и слично, како би само изашли напоље. Тако би добијали у времену и имали би форе тих неколико минута чисте предности у  разреду.  И то је тако трајало све док нисмо пошли у шести разред. Онда смо нагло порасли, постали већи, снажнији и више нисмо морали да стрепимо да ли ћемо моћи да се пробијемо и да ли ће нас други изгурати. А онда смо ми били ти који су гурали друге и све тако у круг.

Са овим бих полако завршио приповедање о сећањима на  моју  Основну  Школу. Некима  ће све  ово  изгледати  веома  смешно, али  за  мене је  ово био  један  диван  времеплов, и  још један  доказ да  та  чаробна чаролија   заиста  за  неке  никада  не престаје.

Бивши ученик,

Горан Поганчев.

%d bloggers like this: